Znači ZLATKO, baš ovo što si citirao i naveo JESTE i BIĆE razlog da se PODNOSE tužbe jer, bez razlika što je USTAVNI sud sa takvim statusom on u svom obrazloženju i ove i prethodnih odluka NAVEO zbog čega je PRVO upućivao a sada PONIŠTIO presudu. Našim rečnikom rečeno, RADI se o NEPOŠTOVANJU baš ODLUKA i STAVOVA iz OBRAZLOŽENJA odluka od strane UPRAVNOG suda. Stvorena i uočena razlika u presudama izmedju Upravnog i parničnog postupka , po meni je što se presude u jednom sudu donose na osnovu STAVA a u parničnom na osnovu Zakona i ČINJENICA. Sa druge strane i sam navodiš da je rok okončanja postupka 2 godine a tužbe datiraju od 2009/2010. godine. Stavovi pojedinih sudija u VIŠEM sudu u Nišu su da nakon donete zadnje ODLUKE Ustavnog suda pravo nam se mora priznati, jer u suprotnom zbog prekoračenja roka trajanja sudskog spora, ponovljenih postupaka i mogućnosti pisanja i pokretanja tužbi zbog odugovlačenja i čl. 32 Ustava, stiču se uslovi da tužimo. Zato i mislim da ukoliko i ovoga puta UPRAVNI sud PONOVI sve to, pravno gledano stvoreni su USLOVI za pokretanje tužbe protiv predsednice UPRAVNOG suda, jer kako ja znam baš njena prethodnica je odlučivala i držala donete presude veća iz Niša doneta u ponovljenom postupku. Smatram da iz tih rzaloga u ovom periodu se moramo organizovati i pripremiti, uz saradnju sa advokatima, šablonizovanu tužbu koja bi bila podnošena od svih nas u što većem broju. Svestan sam da VRANA - VRANI OČI NE VADI, ali PRITISAK je POTREBAN i u ovom TRENUTKU NEOPHODAN. Pozdravljam te sa nadom da ćemo uspeti u ovome !!!!

Dragiša, ti i ja se u potpunosti slažemo. To si i sam na neki način potvrdio u članku koji si napisao i objavio. Ostajem pri svom stavu da trenutno ne treba podnositi tužbe protiv odgovornih zbog odugovlačenja sudskih postupaka, povrede prava na suđenje u razumnom roku i slično, jer za isto nisu ispunjeni uslovi. Rokovi (orijentirni) da bi postojala povreda navedenog prava koje sam objavio su stav Ustavnog suda, nisam ih ja proizvoljno naveo. Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava postupak pred prvostepenim sudom načelno treba da se okonča (donese presuda - rešenje) za 2 godine.
Pored zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, što svi često zaboravljaju, postoji i ustavna vlast, a to je Ustavni sud, koji kontroliše kako tri prethodno navedene vlasti sprovode Ustav i njegove odredbe. Ustavni sud ne pripada sudskoj vlasti, kako neki misle, on nije sud nad sudovima, ili drugačije rečeno nije sudska instanca (instancioni sud). To je Ustavni sud potvrdio i u svojoj novoj odluci. Da bi bilo jasnije na šta mislim evo i citata iz odluke Ustavnog suda:
"Уставни суд указује на то да није надлежан да као инстанциони суд преиспитује закључке и оцене надлежних судова у погледу тумачења одредаба меродавног права, из чега проистиче да његова улога није да се бави недоследностима судске праксе и да интервенише када једноставно постоје противречне судске одлуке. Није искључено да два различита суда, као у конкретном случају суд у управном спору и парнични суд, испитујући посебне предмете у оквиру својих надлежности, дођу до другачијих, али рационалних и образложених закључака у погледу истог правног питања које је покренуто идентичном чињеничном ситуацијом. Стога тумачење одредаба меродавног права у оспореној судској одлуци, колико год се оно подносиоцу уставне жалбе чинило неправичним у односу на тумачења која су усвојили други судови у достављеним судским одлукама, не мора, само по себи, указивати на повреду означеног уставног права."
Међутим, иако у конкретном случају оспорена пресуда Управног суда није донета у извршењу одлуке Уставног суда, Уставни суд напомиње да је Управни суд у време доношења оспорене пресуде био упознат са оценама и ставовима Уставног суда о спорном правном питању ванредног усклађивања пензија војних осигураника. Штавише, подносилац уставне жалбе се у тужби у управном спору позвао на "општеобавезујуће правне ставове заузете у бројним одлукама Уставног суда", што је Управни суд у оспореној пресуди пропустио уопште да помене, а потом и да на адекватан начин оцени.
Полазећи од околности случаја које су утврђене у овом уставносудском поступку, Уставни суд сматра да примена новог правног става Управног суда начелно има за последицу наступање правне несигурности корисника војних пензија у остваривању њиховог права на ванредно усклађивање пензија. Овакав закључак Уставног суда се заснива на следећим разлозима: прво, број корисника војних пензија који захтевају и на које се може односити ванредно усклађивање пензија за 2007. годину је велики (у питању је више хиљада корисника); друго, до примене новог правног става Управног суда (јул 2013. године) дошло је у моменту када су парнични судови (март 2013. године) већ почели да усвајају тужбене захтеве корисника војних пензија, и у случају када нису поступали и одлучивали у извршењу одлука Уставног суда; треће, примена правног става који има за последицу одбијање свих тужби у управном спору корисника војних пензија, иако се истоврсни тужбени захтеви те категорије пензионера правноснажно усвајају у парничном поступку, несумњиво се одражава на легитимна очекивања корисника војних пензија, као посебно осетљиве категорије лица којима су примања из пензијског и инвалидског осигурања често једини извор прихода.
С обзиром на изложено, Уставни суд је утврдио да су Управни суд и парнични судови у идентичној чињеничној и правној ситуацији донели различите одлуке о основаности тужбе, односно тужбених захтева и да је на тај начин Управни суд подносиоца уставне жалбе, одбијајући његову тужбу, довео у битно различит положај од онога у коме су били тужиоци чији су тужбени захтеви усвојени у парничним поступцима окончаним пресудама Вишег суда у Новом Саду Гж1. 54/13 од 22. маја 2013. године, Апелационог суда у Нишу Гж. 1284/13 од 27. јуна 2013. године и Вишег суда у Пироту Гж. 57/13 од 5. августа 2013. године. Из изнетих разлога, Уставни суд је оценио да је оспореном пресудом Управног суда У. 10614/13 од 25. септембра 2013. године повређено право подносиоца уставне жалбе на једнаку заштиту права, те је уставну жалбу и у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.

Kolega ZLATKO, uz veliko uvažavanje tvog truda, zalaganja i pisanja komentara, obrazloženja, podnesaka i sl. na ovu temu napisao sam neka neslaganja sa onim što si hronološki jako dobro obrazložio, pobijajući nekim svojim stavovima konačni stav i zaključak, a to je da NE TREBA TUŽITI.

Ja sam svoj stav u prilogu napisao i obrazložio zašto TREBA TUŽITI i to MASOVNO, svaki od nas kada se stekni pravni osnov za to.

Drago mi je da si otvorio ovu temu i razvila diskusija i polemika, što se nadam doprineti da se donesu pravi zakljusci i preduzmu prave mere u saradnji sa advokatima a time i ostvarili naša prava.

Kolega BOLEN, da nismo bili uporni i istrajni u ovoj našoj neravnopravnoj borbi u saradnji sa advokatima, ne bi ni ovo stekli i uspeli. Čekanjem ništa nećemo dobiti, a dokaz za to je dug od 2004.-2007. godine koji ni do dan danas nije isplaćen našim kolegama (preko12.000 KVP) koja nisu podnosila tužbe, već čekala da im to neko uskladi i isplati. A da ne govorim i navodim rad i postupke koje je preduzimao UVPS, pa i podnošenje tužbe pritv predsednice Upravnog suda i odustajanje od iste, što sve to dokazuje i pokazuje da isti više DILUJU u korist tužene strane .

Тема: "Дуг пут до правде у Републици Србији"
У прилогу шаљем публикацију дипл. правника Александра Марковића, с вишегодишњим искуством у свим областима радног права, а нарочито у граничним областима с другим гранама права. Рад је објављен у часопису: Lege Artis прописи у пракси, бр. 15 од децембра 2013. године. Часопис издају судије и адвокати Србије. Отворен је за сва наша питања, мишљења, похвале и покуде. Можемо питања упутити на адресу или на е-адресу редакције часописа:
This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it., www.legeartis.rs,
www.propisi.net
www.ingpro.rs
Ценим да ће овај прилог омогућити сагледавање целокупне проблематике око права КВП на усклађивање за 11,06%, а такође допринети и дискусији по теми: "Да ли треба подносити тужбе против одговорних" У прилогу има материјала који нам до сада није био познат.

Много је одговорних, како институција тако и појединаца, за овај лавиринт у којем се данас налазе војни пензионери. Просто не зна човек КОГА би пре тужио са подужег списка.Међутим,поставља се питање КОМЕ их тужити. Када погледате ко би одлучивао по некој од тих тужби врло лако закључите да се и он налази на вашем списку. Погледајте какво је стање. Тужили смо РФПиО Управном суду и данас имамо ситуацију да је Управни суд постао ментор туженом.Даље,чим су Основни и Виши судови у парничним поступцима почели да раде по слову Закона, Врховни касациони суд је кренуо да их дисциплинује посебним ревизијама.Однос Управног и Врховног касационог суда према Уставном суду је недопустиво игноришући.Недореченост и одсуство ауторитета самог Уставног суда готово да вређају здрав разум.Па КОГА онда и КОМЕ да тужимо, очекујући при томе правично суђење и суђење у разумном року.Ако је нека категорија људи, у последњих десетак година,могла да сагледа и на својој кожи осети, како функционише законодавна, судска и извршна власт у овој земљи, онда смо то свакако ми.Право и правда јесу на нашој страни, али је до њих тешко доћи јер очито, не станују на пријављеној адреси. Поучени тим искуством, немојмо расипати енергију и улазити у нове лавиринте док не изиђемо из овог у којем јесмо.

Rok da bi postojala povreda prava na suđenje u razumnom roku nije egzaktno utvrđen zakonom, a ocenu da li postupak neopravdano dugo traje sudije ne zasnivaju na svom subjektivnom osećaju. Vode računa o složenosti predmeta, ali i o ponašanju stranke u sporu i da li je i svojim ponašanjem doprinela odugovlačenju. Gleda se koliko je stranka bila kooperativna, da li se odazivala ili izbegavala pozive suda, da li je postupala po nalozima suda, dostavljala neophodne dokaze, spise. Cene i koliko je sud koristio svoja zakonska ovlašćenja da spreči stranku ako pokušava da odugovlači postupak.
– Dosadašnja praksa Ustavnog suda pokazuje da je primeren rok za predmet koji nije izuzetno složen do tri godine pred prvostepenim sudom, u drugostepenom postupku bi trebalo da se završi za dve godine, a pred Vrhovnim kasacionim sudom do godinu dana. To su okvirni rokovi, ali kada je reč o nekom složenom sporu s velikim brojem učesnika i svedoka, kao što je slučaj kod organizovanog kriminala, onda je nemoguće sve okončati pred prvostepenim sudom u roku od tri godine.