Аутор Болен
„Све може бити одузето човеку осим једног, последње људске слободе – да изабере свој став у било којим околностима, да изабере свој властити начин.“(Виктор Франкл)
O случају војних пензионера општине Апатин писао сам у неколико наврата.
Тим питањем бавио се и ГО АППВС на ванредној седници 08.10.2014.године, посвећеној допису добијеном од стране УПВЛ општине Апатин, са које је издао и саопштење.
Исто се налази на почетној страни нашег сајта.
Перфидна и надасве некоректна, па и покварена игра руководства УВПС са овим нашим колегама траје и даље.
Иако су се војни пензионери из Апатина још пре скоро годину дана одрекли свог даљег останка у оваквом УВПС, на челу са оваквим руководством, иако се то исто руководство одрекло њих још оног дана када су потписали приступницу, остала је да их веже једна нераскидива нит звана чланарина, и сујета као облик доказивања нечијег ауторитета по сваку цену.
Та неодољива дама лаког морала - чланарина, заводница коју године чине све привлачнијом, била је, и заувек остала једина права и искрена љубав руководства УВПС.
Њихова опсесија, готово порок.
А како љубав често зна прећи у посесивност, коју психолози тумаче као страст поседовања и грешку разума,тада постојање опсесије за поседовањем доводи до њене теже варијације - патолошке посесивности.
Јер како другачије тумачити чињеницу и стање у којем неко некога, не дозвољавањем исписивања, већ готово годину дана буквално присиљава да буде део његове дружине, ускраћујући му на тај начин eлементарно право да материјализује своју слободну вољу.
Да је то тако уверио сам се боравећи поводом овог случаја у три наврата у Апатину.
Да је то заиста тако па и горе од тога уверио сам се поново ових дана.
Члан 8.став 2. Статута УВПС гласи: „Из Удружења се иступа враћањем чланске карте, уз потписану исписницу из чланства Удружења“.
Председник ГрОд УВПС Сомбор, господин Саво Дринић, ову одредбу Статута тумачи и спроводи у пракси тако што захтева од сваког члана који жели иступити из Удружења, да лично дође у његову канцеларију и пред њим потпише исписницу.
Није ово умотворина господина Дринића, већ читавог врха руководства УВПС, који не само овај члан већ и све друго што пише у Статуту спроводе по принципу: читамо као што смо написали, тумачимо и примењујемо како нам одговара.
Инсистирање на оваквом начину обављање једне такве формалности, који нигде и ни у чему нема упориште, личи на присилно спровођење својеврсног култа поклоњења, на обављање рапорта, а понајвише представља невиђено и недопустиво понижавање војних пензионера.
Узимајући у обзир чињеницу да колеге из Апатина до Сомбора и назад треба да превале око четрдесет километара, а они који живе у сеоским срединама и знатно више, и при томе да неки промене и два превоза, уз плаћање аутобуских карти по цени од најмање 480,00 динара, као и ризик да ли ће председника затећи у просторијама удружења и обавити оно за шта су дошли, бесмисао неких ствари је више него очигледан.
Упорно одбијање господина Дринића да он оде у Апатин и за тридесет минута, уз готово никакав трошак обави ту „мисију“, иако зна да се ради о старијим и болесним лицима (најстарији има 95 година), као и једном броју жена, довољно говори о „неизмерној“ бризи руководећих људи УВПС , за војне пензионере, у коју се свакодневно заклињу.
Како дотични господин не прихвата ни предлог да он сам одреди термин када би колеге из Апатина могли организовано доћи у Сомбор и потписати исписнице потпуно је јасно о чему се у ствари ради.
Толика сујета и бахатост нису међутим поколебали одлучност војних пензионера из Апатина, и они су се организовали тако, да подељени у неколико група дођу у Сомбор, и заврше посао око својих исписница.
Долазак прве групе од 21-ог лица био је планиран за среду 03.12.2014.године.
По распореду ГрОд УВПС Сомбор, среда и четвртак су дани у недељи када председник и секретар удружења, „раде“ са војним пензионерима.
Неколико дана пре планираног доласка обавестили су и мене о својој намери и позвали ме да уколико могу присуствујем, што сам наравно прихватио.
И као у нека добра стара времена, војнички тачно, у заказано време уследило је окупљање и прозивка на „зборном месту“, укрцавање и пут за Сомбор, у нади да ће коначно ставити тачку на вишемесечно малтретирање.
Ал`, не лези враже.
Иако је био „радни“ дан у просторијама удружења не затекосмо ни председника ни секретара.
Канцеларија закључана.
„Побегао“, добаци неко.
Нађосмо само „конобара“ Стеву(члан удружења), задубљеног у партију шаха, и неколико пензионера у просторији за чланове,чији су се ликови једва разазнавали од густог дуванског дима.
И рече колега „конобар“ Стева да је председник „ту негде“.
Како се господин председник ни после петнаест минута чекања није појавио, један од колега из Апатина позива га мобилним телефоном.
Не знајући ко зове председник се јавља, а онда када је чуо да га двадесет и једно лице чека у хладном ходнику и испред зграде, међу којима и неколико промрзлих жена, рече како он данас има некакво суђење и да нема намеру долазити у удружење.
И само што је колега заустио да још нешто приупита, прекину везу господин председник, Саво Дринић.
Исти колега позива секретара, господина Зорана Јовића.
И он се јавља.
Саслуша и рече како не може доћи због некаквог приватног посла, али напомену да и иначе не би могао ништа учинити јер је председник Дринић искључиво надлежан за исписнице.
Поново позив председнику.
Више се не јавља.
А беше среда, око једанаест часова, дан и време за „пријем“ и „рад“ са војним пензионерима.
После још десетак минута чекања и договора, као и неколико узалудних покушаја да се поново телефоном добије господин председник, колеге из Апатина прикупише своје појединачно потписане исписнице, и замолише „конобара“ Стеву да их преда господину Дринићу.
Нећка се Стева, бранећи се: „Немојте људи, шта ја имам с тим?“ и одмиче се од исписница као да су шугаве.
На тренутак ми се учини као да се плаши да их узме.
„Немаш ништа, само их предај председнику када га видиш и пренеси да смо их ми својеручно потписали и лично донели“, рече колега који је сакупио исписнице, и остави их поред шаховске табле, на столу испред Стеве.
Не знам како је наш колега, „конобар“ Стева, завршио партију шаха у којој смо га два пута прекидали, али ето, тако се завршио долазак „на ноге“ председнику ГрОд УВПС Сомбор, господину Сави Дринићу, од стране војних пензионера из Апатина.
Огорчење и још јача решеност да заувек раскрсте са онима чија бахатост нема меру били су приметни у њиховим реакцијама и коментарима.
Присетих се тада и мог телефонског разговора са колегом Мићом Радаковићем, председником УПВЛ Апатин, који је дословце предвидео овакав сценарио, када смо пре пар дана разговарали о овом доласку.
„Знам да ће Саво Дринић наћи начин да нас избегне и не уради ништа по овом питању јер су заузели такав став, али ипак идемо да још једном покажемо колико су „предводници и заштитници“ војних пензионера ниско пали, и колико им војни пензионери апсолутно ништа не значе,“рекао ми је тада.
И није овде крај приче.
Нити сам ја уопште у дилеми да ли то председник и секретар ГрОд УВПС Сомбор нису били у канцеларији тога дана, тек случајно или баш намерно.
Као познавалац генезе овог случаја, а посебно знајући добро његове протагонисте, одавно сам већ схватио позадину читаве фарсе, па тако нисам био ни затечен, још мање изненађен.
Али свеједно, колико год да је то тако, не може човек, и сам део тог миљеа, остати равнодушан и по страни, као некакав пуки посматрач овог препреденог малтретирања, безочне срамоте и својеврсне ерозије хуманости.