Sa FORUMA pise BOLEN
ЗАБОРАВЉЕНИ ИЛИ ЗАБРАЊЕНИ?
Јуче је био 9.април 2014.године.Уобичајен,миран, радни дан...
Пре 15 година, 9.априла 1999.године био је Велики Петак.Неубичајен,немиран, ратни дан.
Тога дана одиграла се најкрвавија битка у току агресије НАТО алијансе на нашу земљу.
Била је то битка,за само педаљ српске земље,битка за нашу најлепшу караулу,битка за гусле,историју,потомке...Битка на Кошарама.
Војни аналитичар,Милован Дрецун,и сам учесник и сведок тадашњих догађања на Косову и Метохији,верно је то приказао документарним филмом "Пакао Кошара",говорио о том и тим данама у свом серијалу "Изазови истине".Да не би њега,истина о херојству и херојима остала би да и данас лута врховима Маја Главе,Раса Кошареса и сабласних рушевина карауле Кошаре.Нека му је на част.
Стратезима НАТО пакта ни данас није јасно како је тако мали број наших бораца,готово без икакве технике и подршке, на топографски инфериорнијем терену,успео да одоли њиховим плаћеничким снагама и подивљалим шиптарским терористима и осујети добро планирану копнену интервенцију са територије Албаније.
Битка на Кошарама изучава се на америчкој Војној академији,на нашој се вероватно и не помиње.
Тако је изгледа,наређено.
Иако је на Кошарама погинуло 60 наших војника, а више од 150 рањено,јуче је о томе ћутала наша званична држава,јуче је ћутала Војска Србије.Нема сећања,нема скупова,нема наслова у новинама.
Тако је изгледа,наређено.
Јуче су о Кошарама ћутали готово сви они који то нису смели.Јуче је ћутао и господин Дрецун,председник Одбора Скупштине Србије за Косово и Метохију,носилац Ордена за храброст после НАТО бомбардовања.Придружио се тако,неким новим "политичким јунацима".Оне са Кошара оставио је у својим књигама и касетама.
Тако је изгледа,наређено.
Јуче су у сузама ћутале неке мајке,очеви,сестре браћа,удовице, деца...хероја са Кошара.
Јуче је био 9.април 2014.године.Уобичајен,миран,радни дан.
Битка на Кошарама
Битка на Кошарама била је битка између припадника Војске Југославије и
шиптарских терориста из такозване „Ослободилачке војске Косова“, подржаване
регуларном Војском Албаније и НАТО авијацијом. Ова крвава битка се водила око
граничног прелаза Раса Кошарес на граници Србије (тадашња СР Југославија) и
Албаније између 9. априла и 10. јуна 1999, током НАТО агресије на Србију.
Циљ напада са албанске стране (Операција стрела) била је копнена инвазија на
Косово и Метохију и пресецање комуникације између српских снага безбедности у
Ђаковици и у Призрену. Такође, још један циљ је био и заузимање ширег подручја
Метохије током тог напада. После тешких борби наша војска успела је да порази
нападача и спречи њихов улазак на КиМ.
Караула Кошаре
Процењује се да је у борбама на Кошарама ангажовано око 15.000 шиптарских
терориста, уз подршку авијације НАТО и регуларне војске Албаније, пре свега
артиљерије калибра 105 и 155 милиметара. Бројно стање НАТО војника било је око
12.000. Границу Србије бранили су припадници 125. и 549. моторизоване бригаде,
делови 63. падобранске и 72. специјалне бригаде, као и руски добровољци. Укупно
око 2.000 бораца са наше стране.
Шиптарски и НАТО планови
План НАТО савеза и Шиптара је био да се поразе јединице Војске Југославије на
пограничном прелазу Кошаре како би се омогућио улазак шиптарских терориста из
такозване ОВК на Косово и Метохију и припадника регуларне Војске Албаније и како
би се откриле наше јединице и натерале на отворену битку, омогућивши НАТО
авијацији да их бомбардује, пошто НАТО није имао успеха у уништавању копнених
јединица наше војске. План је био такође да се освоји Метохија и нанесе тежак
пораз нашој војсци. Та инвазија је оповргнула веровање да током НАТО агресије
није дошло до копненог рата.
Припремање
Пре почетка бомбардовања Србије од стране НАТО-а 24. марта 1999, долазило је до
спорадичних али крвавих размена ватре између југословнеских и албанских
граничара потпомогнутих шиптарским терористима из тзв. ОВК, углавном пошто су
наши граничари спречавали илегални улазак товара оружја за шиптарске терористе
на КиМ. Током офанзиве српских снага безбедности крајем 1998. разбијена је
терористичка ОВК на територији Косова и Метохије чији су припадници у мањим
групама прелазили на територију Албаније и попуњени новим људством враћали се на
територију Србије. После пропадања преговора у Рамбујеу, али и пре тога, трајало
је припремање за копнени улазак на КиМ. Дана, 24. марта 1999. почело је
бомбардовање Србије са циљем да се отера Војска Југославије са подручја КиМ.
НАТО авиони су жестоко гађали положаје наше војске на граничном прелазу између
Србије и Албаније. Скоро 12.000 НАТО војника, међу њима и 5.000 Американаца
стигли су у Албанију са више од 30 тенкова и 26 хеликоптера типа „Апач“, док су
колоне албанских избеглица напуштале КиМ. Било је изолованих оружаних инцидената
од када је кренуло бомбардовање али тек 9. априла терористичка ОВК је кренула у
офанзиву на КиМ преко карауле Кошаре, због повољног терена за нападача. Како су
положаји шиптарских терориста из тзв. ОВК и Албанске војске били на већој
надморској висини од положаја наше војске, а сама караула на изузетно неповољном
месту ова локација је одабрана као један од праваца продора.
Шиптарски планови
Шиптарски терористи и НАТО планирали су изненадан напад кроз караулу Кошаре и
продор ка Метохији. Планирали су да заузму Ђаковицу и пресеку линије Војске
Југославије између Ђаковице и Призрена. Њихов финални план је био да заузму
читаву Метохију и натерају нашу војску да се отворено сукоби са њима тако да би
се откриле снаге Војске Југославије и омогућило НАТО авијацији да их бомбардује.
Офанзива
На православни Велики петак, 9. априла 1999, у 03.00 почела је масовна
артиљериска ватра са албанске стране у правцу карауле Кошаре. Ватра је била
отворена од стране регуларне Војске Албаније према пограничним положајима Војске
Југославије. У нападу су употребљавани топови, хаубице и минобацачи и ватру су
координисали јако добро обучени плаћеници, бивши припадници француске Легије
странаца. Шиптари су нападали у три правца, први је био према врху Раса Кошарес,
други је био према караули Кошаре и трећи према врху Маје Главе. Током дејства
артиљерије, отприлике 1.500 шиптарских терориста је непримећено пришло граници.
Тада је на првој линији било мање од 200 припадника наше војске. Крвава битка је
трајала током целог дана са великим губицима, поготову са стране нападача. После
подне је терористичка ОВК заузела врх Раса Кошарес и одмах прешла у дефанзивну
тактику. То јој је такође омогућило да донесе неколико артиљеријских оруђа до
тог врха.
Битке су се наставиле целе ноћи све до јутра следећег дана. Тада је уз помоћ
артиљерије терористичка ОВК заузела Маја Главу и наставила гранатирање карауле
Кошаре, а наши војници су морали да напусте караулу поподне. Када је почео
снажан артиљеријски напад из Албаније, један наш водник, по ранијем договору, при повлачењу је минирао и запалио караулу. Око 19.00 часова шиптарски терористи
су ушли у напуштену, порушену и спаљену караулу. Велике телевизијске екипе, као
амерички Си-Ен-Ен и британски Би-Би-Си, су одмах пренеле да је велики број
шиптарских терориста ушао у напуштену караулу.
Припадници наше војске су се тактички повукли према другој линији одбране изнад
карауле, само неколико стотина метара ниже. Те позиције су биле лакше за
одбрану. Током следећег дана су стигла и појачања за нашу војску у људству и у
артиљеријском оруђу. Једна група шиптарских терориста се налазила изнад позиција
наше војске да би ометала и пресецала комуникације, и успела је да уништи једно
борбено возило.
Током ноћи, шиптарски терористи су напали позиције наше војске на врху Опљазу,
покушавајући да сломе отпор наших војника, али сви напади су одбијени уз велике
губитке, иако су имали подршку албанске артиљерије.
Следећих дана терористичка ОВК је покушавала да сломи отпор друге одбрамбене
линије наше војске али ни ти напади нису имали успеха. Војска Југославије је
довела специјалце и ратне ветеране из прошлих југословенских ратова као и
неколико артиљеријских оруђа.
Реорганизација положаја Војске Југославије и контранапад
Албанска артиљерија наставила је да бомбардује позиције наше војске са Маја
Главе и Раса Кошареса. Команда Војске Југославије је одлучила да изведе
изненадни контранапад. На дан 14. априла наши војници кренули су у напад на Маја
Главу. Растојање између два противничка рова није било веће од 50 метара. Наша
војска није успела комплетно да заузме Маја Главу, али је прекинула албанско
артиљеријско деловање са тог врха. На Маја Глави фронт је стабилизован до краја
рата, без икаквих промена на линијама.
Током априла на Раса Кошаресу није било никаквих промена на линијама фронта и
обе стране су трпеле значајне губитке. Наши борци су страдали највише од
артиљеријског деловања, а Шиптари од неуспелих јуриша да сломе одбрамбену линију
наше војске.
Мај је кренуо са покушајем наше војске да поврати караулу Кошаре, али заустављен
је тешком артиљериском ватром. На дан 6. маја, наша војска је извела контранапад
на позиције шиптарских терориста на Раса Кошарес како би зауставила артиљеријско
деловање. Следила је крвава битка са великим губицима на обе стране, међутим
наша војска није заузела Раса Кошарес. На дан 10. маја, команда Војске
Југославије је послала два тенка Т-55 да помогну офанзиву на Раша Кошарес, када
су тенкови прошли преко терена који је био готово непроходан за борбена возила,
успели су да заузму мање од 100 метара територије, али су шиптарски терористи
још увек држали Раса Кошарес. Током ноћи између 10. и 11. маја НАТО авијација је
бацила касетне бомбе на наше војнике који су нападали позиције шиптарских
терориста испод Раса Кошареса, убивши 8 војника и једнога официра, а ранивши
преко 40. То је омогућило шиптарским терористима да одбију снаге наше војске са
те позиције на почетну.
Током средине месеца маја водиле су се велике битке на врху Мрчај који је заузет
од стране наше војске, а терористичка ОВК је претрпела велике губитке.
Терористичка ОВК после великих губитака морала је да се повуче са тих положаја и
наша војска је заузевши тај положај узела тактичку предност на терену за
координацију артиљериске ватре. Тај успех наше војске је дозволио стабилизовање
терена и задржавање нападача ван линија одбране. Крвава битка на Кошарима
трајала је све до 10. јуна без великих промена.
Битка на Кошарама је узела многе животе на обе стране. Званичне информације
говоре о више од 60 страдалих бораца наше војске на подручју карауле Кошаре,
међу којима и руски добровољац Булах Глебович, а рањених око 150. Уништено је
једно борбено возило.
Званични губици шиптарских терориста су преко 150 мртвих и 300 рањених, али
сматра се да је мртвих шиптара било много, много више, о чему сведоче
многобројни учесници битке. Осамдесет одсто мртвих шиптарских терориста потичу
са Косова и Метохије, мада се не зна тачно колико их је било из Албаније и
Македоније. Званичне информације говоре о три страна држављанина погинула на
Кошарама. Два НАТО војника, Француз Арнод Пјер (1971) и Италијан Франческо
Ђузепе Бидер (1961) као и Мурад Мухамед Алија из Алжира. Током битке је уништено
и 5 албанских тенкова, и тенковска офанзива је сломљена.
KOMENTAR: alo.Pozega
Veliko BRAVO za Bolena, koji je objavio ova dva clanka!
Nisam shvatio ko je autor tih tekstova. Trebalo je da se potpise. Ma ko da je, odajem mu OGROMNO priznanje za to, kako nam je DUBOKO MISAONO preneo jednu GORKU ISTINU koju mi, koji patriotski razmisljamo, dobro znamo, i u velikoj razocaranosti zivimo!
Iako ovo nece procitati ONI, koji su ZABORAVILI PALE HEROJE i PATRIOTE, koji su u bezpostednoj borbi Davida i Golijata, pokazali celom Svetu kako se voli i brani svoja OTADJBINA, ipak, ostace zapisano u zapamceno bar kod nas, koji ovo procitasmo.
Neka znaju svi ONI, koji OVE heroje zaboravise, ili poslusase svetske mocnike i njihovu ZABRANU da se o tome cuti, STIDECE IH SE pokolenja do kraja zivota!
Neka znaju, ZAVRSICE NA SMETLISTU ISTORIJE!!!
Jos jednom,BRAVO za autora! Svaka mu je ka Andriceva i Njegoseva!!!