Свештеник Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, одговарао је на питања вјерника у емисије ”Питајте свештеника” на Радио Светигори, и ту се, између осталог, дотакао и приче о доношењу новог Предлога Закона о црквама. Ево шта је, по том питању, рекао:

Предлог Закона о слободи вјероисповијести основано је предмет критика и приговора. Често кад причам са људима који ме питају – Зашто се Црква буни против овог закона – не желим да идем даље од чињеница: да се не зна ко је писао закон, да није формиран према процедури, или јесте, али је непознат састав радне групе која закон израђује, да није донијет у ваљаној комуникацији са црквама и вјерским заједницама, него је рађен ”испод жита” и без транспарентности; да се, затим, покушало да се спроведе јавна расправа прије три године и да је то испало како не треба, и више се та јавна расправа није водила, и да је онда на брзину такав текст упућен Венецијанској комисији која је савјетодавно тијело савремене политичке Европе. Али, пошто тек улазимо у Европу, ми смо сада у позицији да то савјетодавно тијело прогласимо за неко пресуђујуће тијело, чије одлуке представљају ”Свето писмо” демократије.. и тако даље….Па, чак и то такво савјетодавно тијело, тај је нови предложени и прерађени закон, који није рађен по процедури и у договору са црквама и вјерским заједницама, – нашло за сходно да на 23 стране откуца приговоре и сугестије шта да се поправи у том ревидираном тексту.

Ми чекамо, јер је последња препорука Венецијанске комисије била да се отвори транспарентан дијалог. Дакле, да Влада, прије гласање у Скупштини, ступи у контакт и дијалог са црквама и вјерским заједницама. Ми, из Цркве, показали смо више пута спремност да тај дијалог траје. Нама не пада на памет да диктирамо Влади какав ће бити закон, али исто тако не треба да се иде у другу крајност, да Влада доноси текст закона без консултације са нама. Дакле чекамо те консултације. Тренутно, док ми вечерас причамо, траје то прочишћавање Предлога јер је пуно примједби од стране Венецијанске комисије. Нећу сад да изигравам правника, има доста правника, и у Правном савјету Митрополије и Епархије будимљанско-никшићке, који објашњавају те кључне тачке, али све се, од стране Владе, до сад, радило како не треба.

Чуо сам од правника, и вјерујем им, да ниједан закон у Црној Гори: закон о о ловцима, закон о риболовцима, закон о фризерима…, није донијет без консултације са људима на које се тај закон односи. И ја нећу вечерас ићи даље од тога. Нећу коментарисати друге ствари. Значи – нешто дебело не ваља чим се процедура толико крши, чим се ради мимо принципа и стандарда!

ЦРКВЕНА ИМОВИНА

А шта не ваља у самом тексту? Највише приче је било о питању црквене имовине. Сад ћу да завршим одговарајући на питање слушаоца: Чије су наше Цркве? – Ако постоји разума, ако нијесмо пали с Марса, ако нијесмо у џунгли, – Цркве, богомоље, припадају вјерницима и свештенству. Оне истовремено морају бити на неки начин у вези са државом у којој се налазе, али не да буду у власништву државе, јер је то нецивилизовано. То је непристојно, некултурно. Зашто ово кажем? Зато што имовински законик Валтазара Богишића из 19. вијека јасно разликује неколико типова имовина у Црној Гори: на једној страни је државна имовина, а на другој црквена. И није то Богишићу пало напамет тек тако, него је прочитао друге законе, јер ми смо дио Европе. Ми смо наслеђе једне цивилизације и као што ријека окреће камен па направи савршени облутак, тако и европска мисао и цивилизација, право и филозофија, неке ствари на почетку нису препознавале, па су имале проблем. Али на крају су искристалисале шта значи секуларна држава, шта значи одвојеност Цркве од државе, шта значи право, шта значи грађанин и шта значи право својине.

Дакле, нијесмо пали с Марса! Сви правници у Црној Гори данас ће рећи да је Валтазар Богишић ”алфа и омега”, темељ нечега што се зове наше право, исказано на нашем језику, исказано с обзиром на амбијент у коме ми постојимо. Не могу бити све ставке права једнаке у Паризу и на Цетињу, просто зна се шта је менталитет, шта је амбијент, шта је нека средина, шта је наслеђе, обичајно право неке средине. Па ако он разликује државну и црквену имовину, немамо право да будемо толико неписмени, непристојни, некултурни, да данас 150 година послије Валтазара Богишића не разликујемо што је државно, а што црквено.

Наравно да Црква, колико год била канонска и колико год имала своју својину, не може кад је у питању њена својина, која је истовремено и културно благо једне државе, да је отуђи. Пазите сад ово, – Октоих из Цетиња је једна древна књига. Ја питам људе из Владе да ли ико зна шта је Октоих? Шта значи ријеч Октоих и чему служи та књига? Је ли то неки кувар православни или се из те књиге пјевају неке пјесме? Октоих је пар екселанс богослужбена књига која је написана и штампана ради службе унутар Цркве. Она јесте црквена, али истовремено то је прва штампана књига на словенском југу. Не могу сад ја, као поп, зато што је то црквена књига, да је продам. Држава је обавезна да штити Октоих од неког, рецимо, свештеника који је скренуо с пута, промијенио своје моралне и духовне норме. Може се мени десити сјутра да, не дај Боже, полудим и тако луд кренем да продам Октоих. Ту су полицајци, правници, државни службеници, да ме зауставе да то не урадим, да Октоих остане у Цетињском манастиру, јер осим што је богослужбена књига, она је и културно благо државно. Али, зато што је културно благо, оно не губи својство црквене имовине!

Што кажу правници, постоје ограничења када су у питању културна блага (манастир Морача, Октоих, одежда Светог Петра Цетињског, итд). Та имовина и даље је црквена, само што Црква не може да је прода или пресели у неку другу државу. И ја потписујем, са обје руке, да то тако остане, јер је то тако давно препознато и то је то, кад кажемо, наше. То значи ”наше” тј. ”свих нас”. У смислу културног блага тај Октоих, једнако припада и неком муслиману из Рожаја, јер је он грађанин Црне Горе. И он каже: Да то је најстарија штампана књига на словенском југу, ја сам грађанин Црне Горе и то је моје у том смислу. Могу да поведем дјецу било кад за руку у манастирску ризницу, иако нијесам хришћанин, него муслиман, хоћу да покажем своме дјетету ту најстарију штампану књигу која је овдје, у мојој држави Црној Гори.
Али, једно је питање доступности јавности и могућности да било који научник, без обзира је ли атиста, муслиман или хришћанин, истражује тај Октоих, или неку фреску, слику и сл, а друго је питање својине. Чије је то, за шта је уопште писано, зашто и коме је јеромонах Макарије штампао и Божидар Вуковић послије тога тај Октоих?! Па Цркви!

Друго је мумија фараона Тутанкамона из Египта. Прво, нема више царства чији је Тутанкамон био цар. Религија коју су поштовали Тутанкамон и његови дворјани више не постоји. У Египту је владајућа религија ислам, има и хришћана, али нема људи који вјерују у онога бога Ра = бога Сунца у којег је вјеровао фараон. Па пошто нема, дакле, настављача те религије, држава – Арапска Република Египат је то прогласила културним благом. Више нема никога ко мумифицира људе, па кад умре неки египатски предсједник неће га замотати у мумију као фараона, него ће бити сахрањен по исламским обичајима и тако даље! Али овдје, код нас, и даље, су најбројнији припадници оне религије и оне вјере коју је вјеровао краљ Никола, Иван – бег Црнојевић, Свети Јован Владимир, Немањићи, Петровићи, Балшићи, Црнојевићи. Сви су они били вјерници Православне цркве.
Има један указ књаза Николе из 1895. године који се односи, конкретно, на имовину Цетињског манастира, гдје он каже: Ово је имовина Цетињског манастира. Па додаје: пошто је мој претходник Иван Црнојевић, па још каже, ”последњи српски владар”…Kњаз Никола то пише 1895, прије Kарађорђевића, прије него су нас како се сад прича са државне тв – ”спалили, окупирали и натјерали да будемо Срби” и још штошта. Па цитирају неког са Подгоричке скупштине који 1918. каже: ”Ми од данас више нијесмо Црногорци, него смо Срби”! Ма не интересује ме тај лик који је ту глупост изговорио, јер 1895. књаз Никола каже за Ивана Црнојевића да је он ”последњи српски владар” – прије турске средњовјековне окупације и да је Иван склонио ”столицу Светог Саве”, зетског епископа, на Цетиње и ту дао аманет и чак проклетство да нико не дира црквено имовину! Па онда, каже књаз Никола, – пошто сам и ја његов наследник и владар Црне Горе као он, не дам ни ја да се црквена имовина дира. И ко је од грађана Цетиња направио нешто на црквеној имовини или је користи нека плати Цетињском манастиру лактарину.

ПОШТУЈЕМО ТУЂЕ ТРАЈАЊЕ, А СВОЈЕ ПРЕЗИРЕМО

То су тековине! То значи бити Црногорац! Поштовати оно што су ти оставили претходни Црногорци. И сад на почетку 21. вијека ми хоћемо да установимо државу на крађи, да неко имовину црквену, мимо суда, мимо доказивања, препише некоме другоме! А имате и стравичну клетву Ивана Црнојевића, коју у Хрисовуљи (повељи) о оснивању Цетињског манастира каже: ”Ја нијесам отимао од цркава, него колико сам могао давао црквама”. Ја, господар! Ако је мого бити неко коме нико није смио ништа рећи, то је средњовјековни владар, који нема ни скупштину, ни суд…. сам влада. Kаже: ”Ја сам давао црквама а ово дајем Храму Пресвете Богородице и ако некоме падне на памет, од мојих наследника или од представника некога другога народа, који овђе дође, да ову имовину отме од овога храма – Цетињског манастира, и пребаци неком другом, нека му Пресвета Богородица и 12 апостола и Свети Јован Kрститељ…. нека му они суде”! Страшна клетва једног од најпросвећенијих наших владара! Није он био нека затуцана баба која куне, него човјек чији ће син донијети штампарију на Цетињу. То значи, борба против овог и оваквог закона је борба за Црну Гору, за оне тековине које ми, као Црногорци, имамо: за Валтазара Богишића, за књаза Николу, за кнеза Иван-бега Црнојевића, за оно што су нам они оставили. Kакав сам ја Црногорац ако сад хоћу да будем паметнија од њих и да радим контра онога што су они оставили?!

Неки данашњи наши савременици ”падају у несвјест”, одушевљени …како, рецимо, Вимблдон има традицију! Еј!!! Како се мора играти тенис у бијелим гаћама! Како се не игра недјељом! Знају све о тзв. маничном понедјељку. О јагодама са шлагом које се служе на трибинама Ол Ингланд клаба!!! И диве се томе, како то траје још од 19. вијека!!! И мисле да су ”бољи људи” што то знају и поштују, – а истовремено не поштују аманете Његоша и Светог Петра, и не виде као своје благо – оно што је писао Богишић, у истом том 19.вијеку!

Што се тиче петиције за одбрану наших светиња, она ће се потписивати докле буде требало. Потписивала се до Видовдана, потписивала се до данас, потписиваће се до Петровдана, а ако буде требало потписиваће се и послије Петровдана, јер је јако важно да помогнемо нашим политичарима на тај начин. А ко су политичари! Шта значи бити посланик у Скупштини?

Скупштина треба да изгласа тај закон, дакле, они су представници народа. И ако их је народ, прије три године, изгласао да сједе у Скупштини и гласају, не можемо сваки час доводити у питање њихову позицију! Народ их је изгласао и они гласају у име народа, за ово, или за оно. Али, кад су у питању крупне ствари, па не могу баш они о свему тек тако да гласају из своје памети! Они, ако су паметни, послушаће шта мисли народ који их је изабрао. Скупило се преко 50.000 потписа и иде се ка 100.000. Шта је 50.000? То је 10% грађана Црне Горе, а 100.000 је 20%. Дакле, идемо према 20% грађана који су против! Па о чему да причамо?! Нека се све лампице упале да нешто није у реду с тим текстом и да треба писати нови предлог. Неће ни грађани излазити сваки час да гласају, потписују за ово или оно, за пето и десето. Ако су сад изашли у овоме броју, сваком нормалном, без обзира на политичку орјентацију и идеолошко увјерења, то би требало да значи да нешто није у реду са овим текстом.

ПЕТИЦИЈОМ ПОМАЖЕМО ПОЛИТИЧАРИМА

Петиција се по мојим информацијама сваког дана све више и више потписује. Не умањује се број потписника, него се повећава. Многи људи које је срећом у цркви нијесу ни знали ни ђе треба да дођу и потпишу! У првим данима није било најбоље организовано потписивања, јер смо се и ми бавили разним другим стварима, требало је организовати Тројичиндански сабор, одговорити медијима, организовати људе за литије, долазак у Подгорицу итд. Али, сад према информацијама које ја имам, а не добијам информације са Новог Зеланда, него из градова Црне Горе, сви се знамо од Никшића до Бара, Улциња и Бијелог Поља, петиција се још више потписује. И питам било ког посланика, без обзира којој партији припада и без обзира за шта је, и за кога, да ли му нешто значи ако 20% грађана Црне Горе потпише петицију, а већ је 10%. Нијесам сигуран да ли је ако 10% грађана нешто потпише, то предуслов да се распише референдум за неко питање. Начуо сам негдје, ево нека провјере!

Лијепо је рекао предсједник Владе да је био референдум, не би грађани подржали НАТО! Да је био референдум, не би грађани подржали признање Kосова, које је стварно, једна срамна и срамотна ствар ове наше државе! Е па превише би било, да баш ништа те грађане не консултујеш!
Ја сам грађанин ове државе и за мене је Влада Душка Марковића легитимна Влада. Он је мој премијер, а предсједник Мило Ђукановић, шта год мислио о неким његовим ставовима, он је предсједник моје државе. И ја се срамим. Стид ме чињенице да је ова наша земља настала на референдуму да се одвојимо од Србије и направимо своју земљу, а једна од ствари у тој референдумској кампањи је била: „Ајте да се раздвојимо да се нико никоме не мијеша више ни у шта. Ми смо мали, Србија је велика. Нећемо да будемо 27 изборна јединица.., Србија нас асимилује, ајмо фино да се одвојимо и да се међусобно поштујемо“.

И шта је било прво што је на међународном плану урадила ова Влада независне Црне Горе?! Признала Kосово – унутрашње питање Србије – које још пола земаља није признало! Ма гдје си ти пожурио да се плекаш у унутрашње ствари Србије и да идеш тамо да се сликаш са оним терористима, који су сад обукли цивилна одјела, како каже Тачију Kлинтон: Било је храбро да скинете своје униформе и обучете цивилна ођела! Гдје си пошао ти предсједниче или премијеру Црне Горе!? Отишао си да се сликаш са Харадинајем!? А када предсједник Србије пита шта то радите са имовином Српске Православне Цркве, која осим што је аутентична Црква Православна у Црној Гори, њена Митрополија Цетињска, она је саставни дио Српске Православне Цркве, чије је сједиште стварно у Београду.

И тај предсједник Србије неће нама говорити шта ми овдје да радимо, али може да пита о чему се ради, како то иде… Може, има право, јер је Српска Православна Црква једна међународна институција, међудржавна, која се канонски простире на територију Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Хрватске, Словеније и тако даље. И све те државе је признају као партнера.
Дакле, кад овај (предсједник Србије) замоли „Можете ли ми рећи шта радите с тим законом“, – ти вичеш „Нећеш се ти мијешати у наше унутрашње ствари”! А ти, који то вичеш, ти си одавде пошао на Kосово, на територију за коју пола земаља свијета још тврди да је србијанска, да се тамо сликаш са Харадинајем! И ти некоме говориш о унутрашњим питањима! Срамота, стидим се! Ја се стидим, у име мога премијера и предсједника.