Аутор Болен
Поново прозивам.
Оне који се заклињу у репрезентативност.
Оне који се недељама и месецима не оглашавају, не знајући да није свако ћутање злато.
Оне који пасивно чекају да неко други спроведе закључке које су сами донели.
Оне који су формирали (не) радну групу за „чекање протеста“.
Оне који узалудним чекањем и још узалуднијим писанијама купују време.
Оне чији је сајт заражен „вирусима ћутања и чекања“.
Оне који се безобзирно поигравају интелигенцијом и стрпљењем војних пензионера.
Оне чији члан се постаје добровољно, а ишчлањење тражи и путем суда.
Оне који воде евиденцију чланова само ради чланарине.
Оне који су између себе и чланства подигли фортификацијске препреке.
Оне који су поверење чланства добили на „демократским самоизборима“.
Оне чије се финансије раде „стелт“ технологијом.
Оне који кажу да ЈЕСУ, а у ствари НИСУ.
Оне који кажу да НИСУ, а у ствари ЈЕСУ.
Оне чија се скривана документа премијерно објављују на другим сајтовима.
Оне који у највећој тишини, готово тајности, подносе невидљиву кривичну пријаву.
Оне којима је ЧЕКАЊЕ прешло у НАВИКУ, навика у ТАКТИКУ, а тактика у МАНИПУЛАЦИЈУ.
Да, управо Њих прозивам.
Могао бих наставити овако „ad infinitum“, aли ћу овде ипак застати.
За сада.
Чудан је тај феномен звани ЧЕКАЊЕ. Њима нарочито омиљен, и својствен до тоталне препознатљивости, готово као логотип.
Да ли је можда и Семјуел Бекет, ирски књижевник и нобеловац, баш таквима посветио своју чувену антидраму „Чекајући Годоа“?
Њихово мртвило, монотонија и сав бесмисао чекања као да су пресликани и преузети из његовог Годоа.
Чини се да је Њима ова својеврсна драма апсурда и антилогике, у којој је готово све нејасно и недоречено, на моменте и метафизички обојено, послужила за почетак као надахнуће, а потом као универзална парадигма понашања и деловања.
И Бекетови јунаци, Диди и Гого, ликови недефинисаног карактера, упорно из дана у дан, састају се у исто време и на истом месту, чекајући некаквог Годоа, за кога не знају ни ко је, ни шта је, али однекуд знају да је он спасоносно чудо које треба да се деси.
Узалудно ишчекивање прекраћују празним и досадним причама, лупетањима и бесмисленим наклапањима. Све у циљу траћења времена, и очекивању спасења у виду чуда заваног Годо. Тако бесмисао чекања постаје смисао њиховог постојања.
Али Годо никада није дошао.
Још један нобеловац, овога пута наш, опомиње и указује на туробну обману звану чекање:
„Заразити неког чекањем, то је најсигурнији начин владања њиме, то значи учинити га непокретним и безопасним потпуно и заувек, и та обмана чекања тврђа је од сваког затвора и јача од најјачих букагија, јер се, са много среће и вештине, из затвора може побећи и окова се може човек ослободити, али те обмане(!) – никад ни довека.
И тако, прихвативши прећутно услове живота које вам ваш непријатељ поставља, живите како он хоће; управо, и не живите него стрпљиво чекате, све док се сав ваш живот, заједно са свим оним што сте очекивали, не претвори у стрпљење и бескрајно чекање, што значи да сте прихватили рајински начин живота, а то је исто што и пут добровољне пропасти за себе и своје потомство.
Да не би морали да вас сами убијају, заразили су вас тим чекањем које вас одржава у животу и полагано убија. Увенућете и нестати као што су увенули и нестали толики преци и народи у Османском Царству, пре вас на исти или сличан начин.
Нису ни приметили да су са пута истинског живота неосетно пребачени на мртви колосек чекања без краја и циља. Не осећају то своје чекање као терет ни као понижење, јер су се и сами претворили у чекање.
Све што јесте и што знате, умете и можете, стављено је у службу тога чекања без краја и без икаквог изгледа на остварење. Једнима век прође у мучном и узалудном чекању, а други добију и без најмањег чекања све што желе и чему се надају“. ( „Мртви колосек“, Иво Андрић )
Колико ли је само тешке, суморне и сурове истине стало у ових неколико реченица.
Колико неминовности, признања и препознавања.
И питам поштоване колеге, оне који и даље бескрајно и безрезервно верују Њима, оне који својим ћутањем и чекањем охрабрују, па чак и подстичу Њихово ћутање и чекање, питам и оне неодлучне који се колебају и двоуме:
Јесте ли и ви заиста заражени чекањем?
Да, већ годинама, дилеме нема.
Јесте ли и ви гурнути на мртви колосек чекања?
Потпуно.
Да ли вам је чекање терет?
Претежак.
Осећатe ли се пониженим?
Ћутите..., Не одговарате...
Зашто?
Знам, срамота вас је да признате.
Мислите, тешко је прозвати и окривити баш Оне од којих сте најмање очекивали да вас игноришу , не уважавају и понижавају.
Можда мислите да је то чак и непримерено.
Да ли је?
Размислите.
Не, није тешко, и ма колико вам се чинило непримереним, глас против Њих се мора дићи. Јер Они не штите наша права већ сопствену корист.
И финансијска логистика којом их подупиремо, и која снажно, попут кошаве дува у Њихова леђа МОРА ПРЕСТАТИ, јер не помаже и не даје апсолутно никакав резултат.
Они и даље тапкају у месту, ћуте и чекају.
Њима је добро.
Ако се некоме и учини да се понекад ипак крећу и нешто раде, знајте, у питању је најобичнија перцептивна варка.
Чекачи и ћутолози не заслужују да буду на челу ни једног, па тако ни нашег строја, који је сваким даном све мањи, слабији и маргиналнији.
Њима, а не нама, је место на том Андрићевом мртвом колосеку, па нека тамо чекају свог Годоа, до миле воље.
Можда им се и посрећи.
Ми времена за чекање немамо.
К О М Е Н Т А Р И
st.vodnik
Kolega Bolen, perfektan i poučan tekst. Zašto čekaju? Pa izgubili su inicijativu. Upotrebljeni su i bačeni. Sada se detinjasto nadaju da ih gazda ipak nije potpuno i zauvek odbacio i da će vrli gazda ipak ih bar pogledati, pa recimo bar im čestitati na slugeranjskom izvršenju zadatka da silnu energiju svoga članstva uzemlje, bez i jedne iskre ili varnice.Očekujem vrlo brzo da ipak pošalju pisamce ili dopisnicu nekom državnom činovniku te da onda imaju objekat čekanja, ovako čekaju samo radi čekanja kao što bi i to čekanje bilo takođe samo radi čekanja.