„То је онај живот, где сам пао и ја“: 140 година од рођења Диса

а данашњи дан, 1880. године, рођен је Владислав Петковић Дис

„То је онај живот, где сам пао и ја“, чувени је стих којим почиње пjесма „Тамница“, једног од најпознатијих дјела Владислава Петковића Диса који је рођен на данашњи дан 1880. године.

Владислав Петковић Дис је рођен у мјесту Заблаће у близини Чачка, у којем је похађао гимназију. Није био одличан ђак, а у седмом разреду гимназије је написао своју прву пјесму „На прозору гори свећа“ и то на њемачком језику који није најбоље говорио.

Ослобођен је служења војске, па је по препоруци пријатеља постао учитељ у селу Прлити код Зајечара. Надао се да ће имати довољно времена да се посвети пјесмама током живота на селу, али сеоска средина није била довољно инспиративна за њега, пише РТС.

Након двије године у школи, одлучује да оде за Београд, гдје му у проналаску првог запослења помаже Бранислав Нушић.

Радио је као кантарџија на савамалској трошарини, а од прве плате штампао је подсјетницу на којој је само писало Дис. Иако је то највјероватније била само скраћеница, извучена из средњег слога његовог имена, многи су тврдили да је то име града из Дантеовог „Пакла“, док су постојале приче да је то био српски средњовјековни назив за запад Европе.

Јован Скерлић је критиковао Владислава Петковића Диса због тога што се није уклапао у његов идеал песника који напредује, док су каснији критичари, међу којима је била и Исидора Секулић, уврстили Диса међу најбоље српске пјеснике уз тврдње да је у српску поезију увео модерну поетику и поред извјесних језичких небрижљивости.

Дис је „Утопљене душе“ штампао о свом трошку

Збирку пјесама „Утопљене душе“ из 1911. штампао је о свом трошку, јер издавачи због утицаја Јована Скерлића нису жељели да објаве Дисове пјесме. У овој збирци објављене су и најпознатије пјесме Владислава Петковића Диса – „Тамница“ и „Можда спава“.

Двије године касније објављена је нова збирка пјесама „Ми чекамо цара“ у којој је објављено 16 родољубивих пјесама, а издавање књиге помогла је дворска канцеларије због чега је збирка посвећена тадашњем престолонаследнику Александру Карађорђевићу.

Током Балканских ратова био је ангажован као војни дописник, а извјештавао је са ратишта Првог свјетског рата. Придружио се српској војсци током повлачења преко Албаније 1915. године.

Уклети песник

Са Крфа, на који је успјешно стигао, послат је у Француску како би се опоравио и писао о повлачењу српске војске.

Међутим, њемачка подморница је у мају 1917. године погодила брод у Јонском мору на којем се Дис налазио.

Многи су након Дисове погибије рекли да је насловом своје збирке „Утопљене душе“ предвидио своју судбину, због чега је стекао репутацију уклетог пјесника, пише РТС.

Владислав Петковић Дис је преминуо у 37. години, а имао је жену и двоје дјеце.

https://www.in4s.net/to-je-onaj-zivot-gde-sam-pao-i-ja-140-godina-od-rodjenja-disa/

---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Тамница

То је онај живот где сам пао и ја
С невиних даљина, са очима звезда
И са сузом мојом што несвесно сија
И жали, к'о тица оборена гнезда.
То је онај живот, где сам пао и ја

Са нимало знања и без моје воље,
Непознат говору и невољи ружној.
И ја плаках тада. Не беше ми боље.
И остадох тако у колевци тужној
Са нимало знања и без моје воље.

И не знадох да ми крв струји и тече,
И да носим облик што се мирно мења;
И да носим облик, сан лепоте, вече
И тишину благу к'о дах откровења.
И не знадох да ми крв струји и тече,

И да беже звезде из мојих очију,
Да се ствара небо и свод овај сада
И простор, трајање за ред ствари свију,
И да моја глава рађа сав свет јада,
И да беже звезде из мојих очију.

Ал' бегају звезде; остављају боје
Места и даљине и визију јаве;
И сад тако живе као биће моје,
Невино везане за сан моје главе.
Ал' бегају звезде, остављају боје.

При бегању звезда земља је остала
За ход мојих ногу и за живот речи:
И тако је снага у мени постала,
Снага која боли, снага која лечи.
При бегању звезда земља је остала.

И ту земљу данас познао сам и ја
Са невиним срцем, ал' без мојих звезда,
И са сузом мојом, што ми и сад сија
И жали, к'о тица оборена гнезда.
И ту земљу данас познао сам и ја.

Као стара тајна ја почех ја живим,
Закован за земљу што животу служи,
Да окрећем очи даљинама сивим.
Док ми венац снова моју главу кружи.
Као стара тајна почех ја да живим.

Да осећам себе у погледу трава
И ноћи, и вода; и да слушам биће
И дух мој у свему како моћно спава
К'о једина песма, једино откриће;
Да осећам себе у погледу трава

И очију што их види моја снага,
Очију што зову као глас тишина,
Као говор шума, као дивна драга
Изгубљених снова, заспалих висина
И очију што их види моја снага.

-------------------------------------------------------------------

Биографија са сајта ПОЕЗИЈА СУШТИНЕ

Владислав Петковић Дис је рођен 10. марта 1880. године у Заблаћу код Чачка, као девето од тринаесторо деце Марије и Димитрија Петковића. После смрти његовог оца, имање ове имућне породице убрзо почиње да нестаје. Димитрије Петковић је после смрти оставио тако велике дугове, да му је сва имовина отишла на добош. Недуго потом умире и песникова мајка и млади Дис остаје са браћом и сестрама у Заблаћу, где завршава основну школу. По завршетку основне школе уписује гимназију у Чачку, а у седмом разреду, 1897. године, школовање наставља у гимназији у Зајечару. Познато је да је два пута безуспешно покушавао да положи матуру.

Прво запослење је имао у Прлити крај Зајечара као привремени учитељ. У том периоду настале су песме које ће се први пут појавити у часописима 1903. године, по његовом преласку у Београд, а потписане латиничним псеудонимом DIS, средњи слог његовог имена.

Убрзо по доласку у Београд упознаје Симу Пандуровића, са којим ће у наредних десетак година бити близак пријатељ и сарадник на уређивању часописа „Књижевна недеља“. Пријатељи су делили и неспутани боемски живот у Скадарлији и Позоришној кафани. Пандуровић описује Диса као човека који је „тежио за независним и слободним животом, а не чиновничком каријером“, додајући да је био „слабог физичког састава, блед, анемичан“, да је „пио умерено“, и био „врло осетљив, танких нерава“. Овом песничком боемском кругу припадао је и Антун Густав Матош.

У Позоришну кафану често је навраћао и комедиограф Бранислав Нушић, који је посредовао да Дис добије прво запослење у Београду. Често је мењао запослење, тако да је на крају напустио стално запослење и живео од коректура, сарадње по дневним листовима и малих хонорара.

Дисов кафански начин живота изменио се после венчања са Христином, Тинком, младом и лепом поштанском службеницом. Венчали су се 1911. године у цркви Светог Марка. Дис је тада имао тридесет и једну, а Тинка деветнаест година. У браку су имали кћер Гордану и сина Мутимира.

Година 1911. за Диса је била значајна из још једног разлога – он, о свом трошку и уз помоћ пријатеља објављује своју прву збирку песама „Утопљене душе“. Најутицајнији критичар тог времена Јован Скерлић, оштро је напао Дисову поезију. Имајући у виду Скерлићеву критичарску концепцију и његове вредносне ставове, не чуди што је оштро напао ову књигу и у њој видео парадигму једне читаве нове уметности, и преко ње се обрачунао са новим схватањима. Међутим, убрзо су се јавили они гласови који су се супротставили таквом мишљењу (Светислав Стефановић, Станислав Винавер, Исидора Секулић), бранећи Диса као песника који је у српску поезију увео модерну поетику, у великој мери претечу авангардних превирања која ће код нас узети маха непосредно након Првог светског рата.

Године 1913. пријатељ Риста Одавић, који је био веома активан у политичком и јавном животу Србије, предлаже Диса за годишњу награду Српске краљевске академије која се додељује сиромашним писцима, и он добија деветсто шездесет динара у злату. Исте године Дис објављује своју другу збирку песама „Ми чекамо цара“. Дворска канцеларија је за њено штампање издвојила петсто динара. Наредне године излази друго издање ове збирке.

 

Чим је почео Велики рат Дис је супругу и децу одвео код родбине у Чачак, а он са још три брата креће у албанско-крфску агонију. Са Крфа је због лошег здравственог стања пребачен у Француску на опоравак. Једног пријатеља који је остао на Крфу, овластио је да његовој супрузи Тинки и деци шаље новац. Кад је с јесени 1916. године добио писмо од Тинке, у коме га обавештава да никакав новац није примила, Дис одлучује да крене на Крф. 30. маја 1917. године у шест сати ујутро, аустрогарски сумарен У4 напао је наоружани француски пароброд „Италија“ у Јонском мору и он је почео да тоне. Дис је помогао путницима да се укрцају у чамце за спасавње. Он је ушао у последњи чамац, који је убрзо нестао у вртлозима Јонског мора.

.Извор