Слободан Данко Поповић рођен је на Преображење, 19. августа 1928. године у Аранђеловцу, у фамилији која води порекло од чувеног проте Атанасија који је 1804. године заклео Карађорђа и српске устанике. Гимназију је завршио у родном граду, а дипломирао је на Правном факултету у Београду. Иако по образовању правник, по занимању је био и остао запамћен као најпознатији српски прозни и драмски књижевник. Аутор је више романа, књига приповедака и есеја, радијских и филмских сценрија, од којих је најпознатији роман „Књига о Милутину“.

Од шездесетих година почео је да објављује приче и пише романе, књиге приповедака „Свечаности“ (1962), „Кукурек и кост“ (1976), романе „Чарапићи“ (1969), „Официри“ (1979), „Кућа Лукића“ (1980), прича о празним српским селима и расејању, „Књига о Милутину“ (1984), „Господари“ (1985), „Удовице“, „Свињски ујед“, „Конак у Каргујевцу“, есејистику и публицистику – «Време лажи», «Догађања и привиђења», «Неспокојни», «На крсту и раскршћу», «Сеобе старе и нове», „Божури и трње – Монографија о породици Џелетовић“, „Четири ветра – писма пријатељу у Торонту“ (2004) – актуелне огледе о нашој свакодневици и неспоразумима и збирка есеја посвећених сагледавању сложене друштвено-историјске ситуације у нашој земљи и националних проблема у издању „Прометеја“ и „Јефимије“. Прозу је објављивао по већини југословенских листова и часописа. Аутор је више радијских драма и филмских сценарија – „Чај од липовог дрвета“, „Хајдук“ (1980) Александра Петковића, настао по мотивима прозе Светолика Ранковића, а најзапамћенија остала је ТВ драма „Карађорђева смрт“ Телевизије Београд (1984). По тексту романа „Конак у Крагујевцу“ изведена је и позоришна представа.

Култно дело о Милутину, највеће дело о врлини, својевремено је проглашено као националистичко иако је заправо потресна антиратна прича о многонапаћеном српском сељаку. У штампи се појавило 1985. године, стидљиво, у издању „Књижевних новина“ да би до данас доживело четрдесет издања и тираж од преко пола милона примерака. Ново, броширано издање изашло је у јуну ове године у оквиру Српске књижевне задруге, институције, која већ дуги низ година негује и чува традицију српских писаца, њихових дела и целокупне српске поезије и прозе и у оквиру које је 2004. године „Књига о Милутину“ доживела јубиларно дивот издање. Као најаутентичнији писац Шумадије, у својим делима спојио је ратнике, државнике, уметнике и писце родног краја, истичу књижевни критичари.

Текстове је писао из главе народа и како тврде, успео да постигне ефекат поништавања ауторства. Историчар Мирослав Егерић је овај роман назвао требник етичности. У више наврата, Поповић је коментарисао популарност свог романа истичући да се ту не ради о фикцији, већ о свесрпском деди. Знамо да је више пута с поносом изјављивао да су му читаоци много пута писали како су Милутина “поклањали болеснима, стављали га у темеље куће и умирали са њим“. И у Француској је доживео много издања и велики успех. Сетимо се да је Данко Поповић чувао писмо Франсое Митерана којим га је француски председник обавестио да му је драго што је у Француској изашла једна таква књига и што „српски народ не заборавља своје болове“ и да је својевремено једна прфесорка која је изучавала Први светски рат, неколико примерака романа видела на гробовима српских војника на Крфу.

Лик шумадисјког Милутина који говори о свом животу, друштвеним приликама и усуду у којима је српски народ живео у двадесетом веку, постао је најуспелији лик српске књижевности. У једном интервјуу од 31. децембра 2007. године за „Глас јавности“, на питање новинара како би описао српског сељака на прагу 2008. године, данко Поповић је одговорио : „Оне који не живе у градовима, не бих могао ни да назовем сељацима. То је сад неки живаљ између села и града или можда са периферије града. На селу су остали старци, а оно мало млађих људи углавном је неожењено и не може ни да се ожени. Понеки стари момак доведе жену однекуд преко Дрине, или са југа Србије, а школе по мојој Шумадији немају ђака. Ако овако потраје, имаћемо више учитеља него ђака. Ствари тако стоје да не можемо знати где ће Срби бити за двадесет година. Народ смо који нема јасне изгледе на будућност. Немамо – или то само ја не препознајем будућност – ниједну политичку оријентацију која има визију, а без визије не може ни појединац, ни народ! Само гуске могу у маглу… ». Намеће се нужни закључак да је значајни књижевни опус Данка Поповића некако остао у сенци Милутина који се отргао од писца и постао врста шумадијске библије. Са ове временске истанце, може се рећи да је Милутин данас говор заборављених друштвених вредности.

Значајно је рећи да је Поповић добитник, иако малобројних, али значајних награда: «Стражилово», «Исидора Секулић», Смотре уметности «Мермер и звуци» и «Стефан Првовенчани» која се додељује за трајни допринос националној култури. Ово признање додељено му је средином августа 2007. године, а у име представника Већа овог признања, Тиодор Росић је изјавио да су «идеолошко-политичка искушења, затирање шумадијског села и страдање српског сељака после Другог светског рата у средишту тематско-мотивисаних Поповићевих опредељења». Милутина је назвао шумадисјким Давидом Штрбцем који је у својој аутентичности уписан у славолук највећих књижевних јунака и да је Данко Поповић заслужио да понесе ово високо признање и да се сврста у ред достојанственика управо због оног о чему је говорио јер се својим књижевним средствима и умећем сврстао у ред највећих писаца, истичући да «високо дело заслужује високо признање».

Оно што се намеће је да Данко Поповић ипак није био толико присутан ни после политичких промена. Многи постављају питање зашто «Књига о Милутину» већ није уврштена у ђачку лектиру, јер је чињеница да већина младог нараштаја ни не зна ко је заправо Данко Поповић, што постаје судбина многихих знаменитих српских писаца у последње време. Бројни критичари апелују на јавност да Данка Поповића треба ослободити «из идеолошки обојене пројекције сваке врсте» и да не смемо дозволити никакву игру са великанима српске књижевности.

После краће болести, Данко Поповић, упокојио се у 81 години, у четвртак, 7. августа 2009. године у Крагујевцу. У присуству великог броја поштовалаца, академика, књижевника, културних и јавних радника, Њихових Височанстава принца Владимира и принцезе Бригите, Матије Бећковића, Добрице Ерића, Вука Драшковића, Војислава Коштунице и других личности јавне и политичке сцене Србије, опело су служили Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и Епископ шумадијски Јован са свештенством. Сахрањен је 11. августа у порти Буковичке цркве, неколико корака од своје куће и имања под Букуљом. Овом приликом, Митрополит Амфилохије је подсетио и на Милутина за којег је рекао да је «српски многострадални Јов кроз кога је проговорило биће овог народа, у којем су сублимирана сва распећа и падови кроз које је, током своје бурне историје српски народ пролазио, али и уздизања која је доживео кроз тајне покајања и враћања својим коренима».

Поводом издања романа «Књига о Милутину» у јуну 2010. године у Београду, седам књижевника, књижевних историчара и критичара одазвало се позиву главног уредника Српске књижевне задруге, Драгану Лакићевићу да учествују у несвакидашњем омажу Данку Поповићу под називом «Страница о Данку – страница о Милутину». Академик Матија Бећковић и Слободан Ракитић, професори факултета Стојан Ђорђић и Душко Бабић, критичари Миша Ћурковић, Слободан Павићевић и наш суграђанин, Владан Глишић, из рекације Двери српске, читали су и говорили по страницу текста о књижевном великану. Упечатљиве су биле Глишићеве речи о данима проведеним уз «Чича Данка» под његовом липом која је била «српска агора где је свака реч била тешка као олово», док је Бећковић говорио о сећањима на Поповића кога је упознао у Ваљеву пре 55 година и тада је први пут читао неке његове приче о људима чија су историја и географско порекло били неподобни. «Писао је упорно без успеха, а онда га је Бог помиловао и показало се да има неке више правде и доживео је тријумф са «Књигом о Милутину» То је било његових пет минута па је привукло пажњу читалаца на оно што је писао и пре и после», истакао је Бећковић, а критичарима пребацио што нису имали храбрости да одбране Поповићево дело. Српска књижевна задруга направила је овим поступком први потез у враћању дела и аутора на право место.

Народни музеј у Аранђеловцу установио је 2011. године књижевну награду „Данко Поповић“ која се додељује сваке године у оквиру манифестације „Под Данковом липом” за најбољу књигу прозе (роман, књига приповедака) домаћих аутора на српском језику, а под покровитељством Скупштине општине Аранђеловац.
У Београду је живео на Бановом брду, улица Пожешка 150, где је 2016. године постављена спомен-плоча.

https://www.nbssa.rs/danko-popovic/

------------------------------------------

ПРЕУЗМИТЕ КЊИГУ: https://slobadidi.files.wordpress.com/2010/12/knjiga-o-milutinu.pdf