ОТВОРЕНО ПИСМО УДРУЖЕЊА ВОЈНИХ БЕСКУЋНИКА
ПОВОДОМ МЕЂУНАРОДНОГ ДАНА ЉУДСКИХ ПРАВА 10.12.2015.ГОДИНЕ
Данас је тешко наћи праву реч и започети обиљежавање Међународног дана људских права. То је још теже јер смо сведоци да се она све више крше и тешко остварују.
Анштајн је једном приликом написао: „За гарантовање права човека потребна је јавна сила у корист свих а не оних којима је поверена“.
Скуп војних бескућнбика испред Скупштине града је прилика да покажемо јавну силу.
Слобода је наше право да се крећемо у оквиру закона, ми нисмо слободни. Наша агонија траје већ 25 година, четврт века, због неуставног и незаконитог поступања државних службеника , запослених у Министарству одбране Републике Србије.
Сви се на нас љуте да превише пишемо. Шта да радимо кад код здравих очију државни службеницви не виде да се овдје не ради о спору две странке у парници, као приватна лица, већ се овде ради о обавези државе према службеницима државе који су радили по налогу државе.
У уставу Р.Србије пише да имамо право да вама пишемо и да добијемо одговор и због тог обраћања не смемо трпити последице.
Истине ради трпимо последице већ 25 година јер су сви одговори обмана и превара.
Грешку државе не сме да испашта грађанин. Ми управо због грешке државних службеника испаштамо и та агонија мора одмах да се прекине.
У Уставу пишу наша права. У актима, исправама, документима, тачно пише како спровести наша права.
Да се мало потсетимо како је све почело, на примеру Хрватске, а слично је за остале бивше републике СФРЈ:
- 22.09.1991.године(након масакра 13 војника на мосту у Карловцу,дан пре ) Министар одбране ген,Вељко Кадијевић изјављује:“Приморани смо да се бранимо“:
Тај датум нам је одређен касније као дан „Д“ у решавању, боље рећи, кршењу наших права, када почињу наше муке, као да пре тог дана нисмо имали своје животе.
- 22.11.1991.године, потписан међународни споразум: како, куда, са чим и са ким
- 23.11.1991.године , потписан споразум у Женеви
- 23.11.1991.године, издата Наредба о стамбеном збрињавању број 12/6-107/91
Тачком 10. поменуте Наредбе прописано је давање изјаве о предаји стана чиме смо стекли право на приоритет по 5 основа. Иако је све било регулисано поменутом наредбом, уместо да нам одмах врате станове запао нас је привремени смештаја који је требао бити реализован на следећи начин:
1. Закупац привременог смештаја је Министарство одбране (члан 7. Наредбе) ,
2. Пише у ком статусу станујем и шта плаћамо,
3. До када станујемо (до коначног решења стамбеног питања)
4. Да станодавац (ВГД) закључује уговор са нама, да плаћамо 30% струје, воде и грејања, а Министарство одбране 70%,
5. Да решење мора бити донето у складу са законом у општем управном поступку.
По закону о социјалном становању, Службени гласних РС бр.72/2009.год. члан 10., 13., 14., 15., 16., 17., 18. и 19. пише та је то непрофитно становање. Зашто се онда на нама зарађује? Вероватно зато, да би покрили трошкове лошег пословања, иако запослени у МО примају плату из буџета.
Плаћање треба озаконити. Где то избегли и расељени сами себи плаћају смештај у колективним центрима осим у МО Р.Србије.
Како то МО врши препродају услуга и рентира празне просторе. Ми им изгледа служимо за чување објеката док се не договоре ко ће и шта ће од војних објеката купити (Депаданс, Дорћол, СРЦ Сурчин) . Наплату јавних добара може вршити само јавно предузеће.
Службеници МО, изнемогле бескућнике бомбардују реституцијма, анексима, споразумима, правилницима непоштујући основне изворе права , правно уређенијих и напреднијих држава.
Европски суд за људска права станарско право третира као својинско право зато што ми станове нисмо добили на поклон од државе него смо за стан сваког месеца издвајали од свог личног дохотка. Реституција значи да се повраћај наше имовине – станова мора тако извршити како би обескућени поново стекли своје достигнуто право у пуном обиму, како би били намирени од стране Р.Србије, а видимо да то није тако. Ко је за то крив, ми знамо и треба да знају и други у Р.Србији.
Предислокација је планирана активност за коју је планиран и трошак. Трошкови су куповина станова, давање кредита, одвојен живот, дневнице и др. па је питање где су завршила толика средства.
Службеници МО стално нам одговарају празним причама, флоскулама, пласирају полуистине и својим чињењем грубо крше Одлуке уставног суда и ником ништа.
За ову прилику ми, обескућени, тражимо:
- Да се одмах нађе решење и донесе Уредба (са снагом закона) за деекспропријацију(непокретне и попкретне имовине) обескућених породица,
- Да нас Министарства одбране престане сакривати.Ми постојимо у војним гетима, неусловним и мемљивим собама, неуређеним просторима, оронулим војним објектима, а наше станове користре неки други,
- Да нас град Београд престане непримећивати, ми нисмо ванземаљци, ми смо лојални грађани града као и сви други. Ми волимо Београд и ничим не умањујемо његов имиџ,
- Да нам врате наша уложена средства у војно-стамбени фонд,
- Да престане свака опструкција наших стечених права.
Свесни смо да је данас свима тешко али верујте да је нама најтеже. Ми 25 година покушавамо да повратимо нама одузети дом. Надам се да ћемо у томе успети без обзира на опструкцију којом смо изложени.
Честитамо вам Међународни дан људских права.
ПРЕДСЕДНИК УПРАВНОГ ОДБОРА УВБС ПРЕДСЕДНИК УВБС
Хаџи Нада Павићевић Велизар Рабреновић