Арсеније Станковић
Пре неки дан, на једном од све ређих окупљања пријатеља, веома се изненадих чувши мишљење дугогодишњег познаника и кућног пријатеља, професора на једном престижном факултету Београдског универзитета, да су интелектуалци из редова Српске академије наука и интелектуална елита Србије главни кривци како за распад СФРЈ тако и за губитак Косова и Метохије и катастрофално стање економије и непостојање позитивне националне свести народа, као последице свесне деструкције свести народа од стране интелектуалне елите на простору Балкана.
Уз одређену резерву, прихватио сам такву оцену јер је није изрекао било ко, већ човек чије мишљење заслужује озбиљну анализу.Заправо, ја не верујем у моћ бесконачног манипулисања народом. Спремнији сам да поставим тезу да народ својевољно пристаје на одређени степен манипулације њиме све док му се интереси, у мањем или већем обиму, поклапају са интересима те елите. Оног момента када се грубо разиђу интереси манипулатора и манипулисаног, дешавају се оштрији облици социјалне реакције!
Још веће изненађење доживео сам када је устврдио да би обичан народ, радници и сељаци и средњи грађански слој боље водили државу Србију од квазиелите урасле у аморфно тело политичке олигархије!
Оно у чему смо се сложили без полемике јесте да нико у Србији, и ни под којим условима нема право и не сме да изговори оцену да Косово и Метохија није Србија! Ни у приватним разговорима званичника Србије! Саговорницима се посебно свидела моја војничка оцена да постојеће стање ствари на Косову и Метохији посматрамо као стање привремено запоседнуте територије Републике Србије, које ће кад – тад, милом или силом, бити враћено у територијалну и политичку надлежност Републике Србије.
Предамном, као човеку који се у једном периоду живота бавио проучавањем теорије и праксе самоуправног социјализма, оживеше сећања из раних седамдесетих година када су напади на интелектуалну елиту били омиљена тема у операционализацији разлога већ видљиве лагане деструкције самоуправног социјализма и диктатуре пролетеријата и клизања у воде социјалдемократије. При том, не мислим само на групу београдских и загребачких интелектуалаца окупљеник око „Праксиса“ и „Летње Корчуланске школе“, којима се на теоријском нивоу нема шта да приговори, мада су је (социјалдемократију) упропастили, управо њени идеолози, праксом у периоду након распада СФРЈ, посебно флагрантно након 5. октобра у Србији.
Оно што сам уочио, анализирајући узроке катастрофалне праксе у свим областима друштвеног живота у Србији након 5. октобра, јесте да смо дошли до тачке која тражи одговор на питање – клизи ли то Србија ка модерној левици тражећи излаз из идеолошког ћорсокака у којме се налази?!
Проблем постаје изразитији чињеницом да данас не постоје чисти облици левице, центра или деснице. Тачније, много тога се променило и у теорији и у пракси и одговор на то шта је данас левица – тешко да има јасне границе. Када погледате програме странака које себе детерминишу као левица, центар или десница, тешко ћете да повучете јасну и оштру линију раздвајања у тим програмима. Оно што је свима заједничко јесте да извиру из општеприхваћеног идеолошког оквира социјалдемократије и здраворазумног поимања социјалне правде.
Али, шта је то модерна левица? Ако избацимо политичку флоскулу која има за циљ манипулацију бирачким телом и подилажење народу који је,чини се, прерано и веома насилно изашао из самоуправљања, објективно неспремног да прихвати либерални капитализам помешан са пљчкашком транзицијом, остаје да дефинишемо идеолошки оквир и програме партија које имају аспирацију да се у политички борбу упусте на крилима савремене левице.
Ту наилазимо на очекивани проблем. Назад у социјализам се не може, постојеће стање не ваља и више личи на програм самоуништења, а како напред, нема идеја. Шта то левица хоће и нуди што не нуде остале партије у Србији? Углавном ништа!
Проблем непостојања аутохтоног идеолошког оквира и програма који би га операционализовао, последица је погрешног циља коме се тежи. Тачније, озбиљан друштвени циљ не постоји. Постоје лични, у најбољем случају партикуларни интереси одређених група институционализованих кроз систем парламентарне вишестраначке демократије!
И ту је почетак и крај свих прича о левици, центру и десници у Србији.
Ја ствари посматрам из другог угла. Сматрам да идеолошки оквир социјалдемократије даје довољно простора да Србија постане прогресивно друштво. Међутим, програми партија су углавном идентични и циљано различити у односу на бирачко тело коме су намењени, али ту не видим битне проблеме за трасирање пута левици.
Основни проблем српског друштва јесте огроман утицај власти на институције државе које по дефиницији треба да штите ту државу и интересе грађана и обезбеде примену принципа уставности и законитости.
И најгора идеологија и најлошији програми у условима поштовања принципа уставности и законитости, односно владавине права, бољи су од најхуманије идеологије и најбољих програма ако институције које су задужене да обезбеде реализацију концепта друштва не раде свој посао, односносно ако су у пракси део владајућег апарата. Деформације са којима се сусрећемо последица су уплива страначкинх и личних интереса у деполитизоване државне институције.
Ту западамо у концепцијски ћорсокак. Институције које су задужене да спроводе примену принципа уставности и законитости инструмент су државе односно извршне власти?! Систем функционише ако извршна власт има правилно постављен циљ. Међутим, нисмо ли се сложили са чињеницом да све власти након Петог октобра нису имале у средишту својих интерса интерес народа Србије него партикуларне интересе политичких кругова у иностранству и њихових сателита у земљи. Ограђујем се од прејаке констатације да се ради о колаборацији, јер је проблем сложенији и делимично је последица општег притиска запада на Србију.
Биће делатности БИА-е, ВБА-е, полиције и тужилаштва свесно је скренуто на оне колосеке на којима актуелна власт има интересе и тиме су битно угрожени интерси народа Србије у првом реду правна сигурност и једнакост свих грађана пред законима.
Коначно, да ли је реално да нека нова левица настане на темељима веома компромитованих програма странака изведених из социјалдемократије од петог октобра до данас.
Верујем да то није реално, све док се на политичкој сцени Србије не појаве неке нове, револуционарне снаге. Њихову појаву одредиђе целокупна социјална збиља народа Србије и међународно окружење. Мало је вероватно да ће еволуциона дотеривања једног погубног и погрешног концепта поимања демократије помоћи у рађању левице вољом неке странке.
Зато је маневар ка левици виђен као покушај манипулације бирачким телом у општем настојању да се из већ виђеног извуче све што се може игром на носталгију, пре него се „деси“ неки револуционарни преокрет који ће досадашње актере да одува са политичке сцене, надам се, заувек.